БОРБА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ САРАЈЕВА 1. ДИО

Најсмртоноснији, најкрвавији и најразорнији рат у историји човјечанства, Други свјетски рат, однио је преко 60 милиона живота на страни Сила савезница и преко 12 милиона живота на страни Сила Осовине. Босна и Херцеговина претрпила је страховите губитке са 904.000 страдалих лица, од чега 721.000 убијених Срба, 68.000 Муслимана, 24.000 Хрвата и 11.024 убијених Јевреја. Од 1941. до 1945. године БиХ је била поприште највећих и најтежих битака (Битка на Неретви, Битка на Сутјесци), а на њеној територији вођене су и одлучујуће битке у завршној фази рата. Једна од њих је и битка за ослобођење Сарајева, односно тзв. Сарајевска операција.

Истакнута личност ове легендарне војне операције био је и наш чувени Сокочанин генерал-мајор Слободан Кезуновић (1920-2006). Иако, у то вријеме, тек двадесетпетогодишњи младић, већ је био комадант 18. хрватске ударне бригаде, а у склопу 38. ударне дивизије НОВЈ (Народноослободилачке војске Југославије). Преносимо дијелове његових оригиналних записа, односно аутентична свједочења о ослобађању Сарајева.

„У борбама са 22. њемачком дивизијом од Власенице до Зворника, и око Зворника, у фебруару и марту 1945. године 18. хрватска источно-босанска бригада имала је велике губитке. Због тога је бригада остала у Зворнику да се одмори, среди и попуни новим борцима и наоружањем. Остале јединице наше 38. дивизије пошле су одмах на Романију, да отпочну борбу за ослобођење Сарајева.

Слободан Кезуновић

После 10 дана одмора у Зворнику, кренули смо на Романију у састав дивизије свјежи, одморни, весели и борбени. Усиљеним маршом стигли смо за два дана, иако је пут био дугачак око 100 километара, а преко Милан планине и Романије дубок снијег. После одмора од непуна два дана добили смо задатак да заузмемо положаје на цести Соколац – Сарајево, да на тим положајима смјенимо јединице 19. бирчанске бригаде.

У Сокоцу се налазио опкољен јак гарнизон Нијемаца и усташа. То је уједно била и наудаљенија тачка одбрамбеног појаса око Сарајева.“

Генерал Кезуновић даље наводи да су опкољени непријатељи свим силама настојали да се пробију до Сарајева, као и да су се водиле жестоке борбе. „Неколико пута су, у очајничком покушају да се пробију, јуришали на наше положаје. Дешавало се да по десетак њихових војника пређе преко нашег стрељачког строја, иза леђа наших бораца, за којима смо трчали и хватали их... Борбе су биле огорчене, без предаха. Нијемци и усташе су знали, ако се не пробију, да ће бити потпуно уништени, а ми смо били чврсто одлучили да их ни по коју цијену не пропустимо према Сарајеву.“

У генераловим документима наведено је и да су имали количину хране довољну само за 3 дана па су брзо дошли у тежак положај. Првог априла и даље су водили жестоке борбе, а ситуација се мјењала из сата у сат. Час би они држали неки положај, час би исти прелазио у руке непријатеља. У том метежу дотрчао је курир који их је обавијестио да је у Шахбеговићима велика колона Нијемаца, што је значило да су пришли нашим војницима иза леђа. Процјена са терена била је да их има преко 2 хиљаде због чега је одлучено да војска прво крене ка том реону и нападне Нијемце. У помоћ је пристигло још батаљона исте дивизије. Рано ујутро 3. априла наши војници напали су непријатеља и убрзо разбили њемачке јединице које су се, бацајући оружје и опрему, дале у паничан бијег преко Кадиног села до Мокрог, гдје су од раније имали утврђене положаје. Од заробљених Нијемаца сазнали су да припадају 14. пуку VII СС дивизије „Принц Еуген“ и да имају задатак да омогуће пробијање и извлачење опкољених Нијемаца и усташа за Сарајево. Бригада комаданта Кезуновића, као и остале јединице 38. дивизије односно III корпуса коме су сви заједно припадали, водили су оштре борбе код Мокрог наредних дана али су Нијемци и усташе из Сокоца ипак успјели да се пробију до Сарајева. Након тога, војска НОВЈ 5. априла 1945. године прелази на линију Вучја Лука – Црепољско брдо, полазни положај за напад на Сарајево.

Извод из дописа комесара

„Пред нама је у котлини лежало Сарајево. Борци су добили кратак одмор, док смо ми комаданти и комесари бригада добили од Штаба дивизије последње задатке за напад на град. Стајали смо на брду, гледали Сарајево, а комадант 38. дивизије генерал-пуковник Фрањо Хрељевић показивао је руком које ће јединице с које стране нападати и ући у град.“

Овдје треба подсјетити да је у данима пред ослобођење Сарајева, од 18. фебруара до 4. априла такозвани усташки бојник, Вјекослав Макс Лубурић, самозвани пуковник монструозне усташке сателитске творевине Независне Државе Хрватске, и комадант цијелог система усташких концентрационих логора НДХ, вршио најгори терор над грађанима Сарајева. Он је у Сарајеву 18. фебруара формирао „Пријеки ратни суд стожера пуковника Лубурића“ са задатком да створи атмосферу страха међу Сарајлијама и спријечи оружану побуну у граду која би зауставила повлачење њемачких снага од Вишеграда, преко Сарајева, према Босанском Броду а пред офанзивом НОВЈ. Лубурић је узурпирао неколико зграда и вила у Сарајеву и у њима направио мучилишта и стратишта грађана Сарајева. Дан и ноћ свирала је прегласна музика како би се прикрили ужасни јауци и крици жртава. Најгора звјерства извршена су у вили „Берковић“. Тамо су подрумске просторије биле прекривене потоцима згрушане крви, а људи су убијани на најчудовишније, нормалном човјеку незамисливе начине. Пронађени су казани за кување живих људи, пегле којима су пекли жртве, месарске ченгле, бодежи и различита сјечива, разна кљешта, чекићи, итд. Лешеви жртава били су до те мјере унакажени у овим дивљачким крвавим оргијама, да су били потпуно непрепознатљиви. Неке од жртава породице су препознале по одјећи.

Да би још више застрашили становништво, усташе су у ноћи између 27. и 28. марта 1945. године објесили 55 грађана на Мариндвору, по бандерама и дрвећу од Фабрике дувана до Земаљског музеја.

Лубурић и његове усташе су у свом бестијалном пиру убили 783 особе чији су лешеви пронађени, и претпоставља се преко 400 лица која никад нису нађена. На ове злочинце и окрутне манијаке, плус СС-овце и остале војне снаге нацистичке Њемачке крећу јединице Народноослободилачке војске Југославије, међу којима и бригада под командом нашег Сокочанина генерал-мајора Слободана Кезуновића.

(НАСТАВИЋЕ СЕ...)

Писмо политичком комесару 20.3.1945. године