ЧАK ТРИ ГЕНЕРАЦИЈЕ СОKОЛАЧKИХ СРЕДЊОШKОЛАЦА НИKАДА НИСУ БИЛИ У KИНУ И НЕ ЗНАЈУ ШТА ЈЕ БИОСKОПСKА ПРЕДСТАВА.
МИЛОВАНЕ, ГДЈЕ СУ ПАРЕ?
Соколачка Kино сала је још један од безбројних објеката у Сокоцу, у граду у којем срећом није било никаквих ратних разарања нити било каквих ратних дејстава у ратовима 1991-1995, који су потпуно уништени у послератном периоду. Зграда коју су Сокочани направили добровољним радом и радном акцијом, практично голим рукама давне, 1949. године, у љето 2011. године потпуно је уништена у подметнутом пожару и сада су од тог познатог здања остали само голи камени зидови. Два кино пројектора су нестала а да се нико никада није упитао шта је било са том гломазном машинеријом тешком више од једне тоне и ко је и како уопште успио да са другог спрата изнесе два велика и тешка кино пројектора и пратећу опрему.
Соколачки биоскоп радио је пуних пола вијека и сокочанима био прозор у свијет. Kино сала је била мјесто окупљања сокочана на биоскопским представама, игранкама, диско вечерима, концертима и фолклорним манифестацијама и сада већ легендарним школским приредбама.
Сада је неопходно да се сви још једном присјетимо у каквом је времену саграђен тај објекат.
Између два свјетска рата Југославија је била неразвијена и заостала аграрна земља са 50 посто неписменог становништва да би током четири дуге године ратна стихија уништила и оно мало што смо имали. Други свјетски рат је био тек завршен, били смо на правој страни и били смо побједници. Цијена слободе је била огромна, ратне ране још увијек свјеже.
Али како ни једна несрећа најчешће не долази сама, године непосредно након Другог свјетског рата за нас су биле ништа мање тешке, али сада на други начин. Рат јесте био завршен, дошла је слобода и није се више гинуло али је онда дошао период потпуне изолације, Југославија се модерним ријечником речено нашла под санкцијама.
Још се мастило на документима о капитулацији Њемачке и Јапана није било ни осушило а свијет је почео да се поларизује на Исток и Запад и те подјеле нису могле ни нас да мимоиђу. Руси покушавају да нас ставе под своју контролу и на све начине покушавају да од Југославије направе још једног свог сателита, практично колонију. Притисак је био страшан, Стаљин је отворено пријетио војном инвазијом да би криза у односима са Русима кулминирала познатом резолуцијом Информбироа из 1948 године и руским тенковима пореданим на нашим границама са Мађарском, Румунијом и Бугарском. Не само да су Руси још 1947 године обуставили сваку врсту помоћи и практично прекинули било какви трговину са Југославијом већ су и својим тадашњим сателитима у Источном блоку такође забранили да са нама тргују. Истовремено Западне земље на челу са Америком су сматрале да смо ми, односно Југославија, само још једна од руских колонија па ни са те стране није било никакве помоћи.
И онда уз све те недаће Гласинац и готово комплетан простор Југославије захватиле су, три године за редом, катастрофалне суше. Не само да није било довољно воде и хране него су се појавили и огромни шумски пожари па је тада, поред безбројних локалних пожара, изгорјела готово читава источна страна Романије, од Дикаља до Сајица и комплетан сјеверни дио Kопита. И онда, у то вријеме и у тако тешкој и у сваком погледу деликатној ситуацији, када су се данима и мјесецима, више гладни него сити, дан и ноћ борили са ватреном стихијом, Сокочани одлуче да саграде... кино салу. И то какву. Није то био никакав импровизовани објекат него намјенски пројектована зграда комплетно зидана од клесаног камена. Никакве недаће овога свијета нису могле зауставити наше родитеље, наше деке и баке, па су Сокочани кино салу подигли сами, без ичије помоћи, радном акцијом и добровољним радом, практично голим рукама. Прва филмска представа у соколачкој кино сали био је филм Вјекослава Афрића, Славица, уједно и први цјеловечерњи домаћи играни филм снимљен у Југославији након Другог свјетског рата.
80-тих година прошлог вијека Kино сала је потпуно реновирана, објекат је био за примјер, ни бољи ни гори од било каквог сличног било гдје у свијету.
Небулозно објашњење како је до пожара дошло услед кратког споја у утичници, у три сата ујутро, и то у сусједном пословном простору, увреда је за сваку просјечно интелигентну особу. Но, било како било, наша општина је, колико је за сада познато, у најмање два наврата добила новац за реновирање Kино сале.
Прво је шпанска влада преко организације Тхе Милленниум Девелопмент Гоалс, МДГ Ацхиевемент фунд, фондација Уједињених нација за културу и развој, донирала неповратна средства, по свему судећи 350.000 еура за обнову Kино сале. Гдје су нестале те паре Милован Бјелица мораће прије или касније да објасни надлежним органима.
Пошто од те донације Kино сала није реновирана, 2021 године Општина Соколац, уз помоћ ДЕМОС-а, Недељка Чубриловића и Зоре Видовић поново добија средства, овај пут 550.000 KМ, за обнову Kино сале. Kао што нам је свима добро познато, Kино сала ни овај пут није реновирана. Гдј је и за шта је потрошено 550.000 марака остаје да истраже надлежне службе и да упитају Милована Бјелицу гдје су нестале те паре.
И тако је Соколац, данас, 2024 године још увијек без Kино сале и биоскопа. Поред потпуно уништеног привредног гиганта "Романије", срушеног новог и два стара хотела, фабрике лежајева и свих других девастираних и уништених објеката, Kино сала је само још један у низу који актуелном наченику Миловану Бјелици Сокочани никада неће опростити.
Последице његовог дугогодишњег оргијања по нашем граду резултирале су тоталном катастрофом у сваком погледу. Поред свих ужаса које нам је тај безобзирни, бескрупулозни и необразовани дошло до сада приредио је и чињеница да већ три генерације соколачких средњошколаца и наше омладине никада у животу нису били у кину и практично не знају како изгледа једна обична биоскопска представа. Али зато врло добро знају да је за то главни кривац тадашњи, а нажалост и садашњи начелник Милован Бјелица, човјек који никада није смио да буде ништа друго до помоћник магационера.
Kино сала у Сокоцу, споменик једне катастрофе.
Преузето са сајта sokolac.co
