Kомандант српског порекла био је страх и трепет у Јасеновцу

Српски народ је кроз историју претрпео много страдања, међутим страдање за време Другог светског рата и Независне Државе Хрватске било је такво да се после 80 година и даље осећају последице.

Југославија је успевала да остане ван рата све до 27. марта 1941. године када пучисти потпомогнути британском обавештајном службом изводе државни удар после приступања Југославије Тројном пакту којим је добила неутралност. Хитлер 6. априла изводи напад на Југославију када је бомбардован Београд уз бројне жртве. Југославија је распарчана између сила Осовине, а на великом делу разорене земље створена је Независна Држава Хрватска већ 10. априла.

 

Пуч и демонстрације 27. марта 1941.

НДХ - пакао на земљи
Независна Држава Хрватска за српски народ била је пакао на земљи. Одмах по оснивању државе започето је спровођење геноцида над Србима и остваривање плана усташа који је изрекао јавно министар у НДХ и један од главних усташких идеолога Миле Будак: „Један део Срба побићемо, други део ћемо протерати, а остале ћемо превести у католичку веру и тако претворити у Хрвате”.

Проглашавани су расни закони, забрањена је ћирилица, а Срби су потпуно дехуманизовани. На простору НДХ основано је преко 40 концентрационих логора у којима је живот изгубило више стотина хиљада људи.

Независна Држава Хрватска

Са оснивањем концентрационих логора започело се одмах сутрадан по успостављању нове државе. Већ 11. априла 1941. покренуто је оснивање комплекса логора Јадовно где су вршена прва масовна убиства. Овај комплекс логора постојао је до 20. септембра исте године, и за само 6 месеци у њему је убијено преко 40.000 људи од којих су 95% били Срби.

Међутим, најозлоглашенији био је логор Јасеновац, „Аушвиц Балкана”, основан августа 1941. Процене броја страдалих крећу се између 500.000 и 700.000 људи. Ово су процене Земаљске комисије Хрватске из 1946. године, Центра Симон Визентал, као и
Хитлеровог генерала Ернста Фика. Током постојања НДХ, убијено је готово 75.000 деце за које су основани посебни логори.

 

Деца у усташком логору Јасеновац

Kо је био Вјекослав Макс Лубурић?
Сам систем концентрационих логора Јасеновац је осмислио Вјекослав Макс Лубурић, који је био први командант логора. Kо је овај човек, који је међу усташама опеван као „заповедник својих месара”?

Рођен је 6. марта 1914. године у селу Хумац, у данашњој Босни и Херцеговини од оца Љубомира и мајке Марије. Лубурићи су део племена Дробњаци од којих је један део преласком у западну Херцеговину примио римкатоличку веру, а касније је и похрваћен.

О томе је писао Андрија Лубурић, српски историчар и етнолог, а сматра се да је Лубурић био свестан свог српског порекла.

Вјекослав Макс Лубурић

Вјекослав се по завршетку основне школе преселио у Мостар где је уписао средњу школу, а тамо се спријатељио са шовинистима. Усташама се придружио 1931. године када је имао само 17 година. Исте године побегао је у Мађарску да не би био ухапшен због проневере и тамо боравио у усташком кампу за обуку Јанка-Пуста где је положио заклетву лојалности вођи усташа Анти Павелићу. Надимак Макс добио је управо у овом кампу, од свог пријатеља Јура Францетића, пуковника партијске војске усташког покрета.

Први масовни злочини под командом Макса Лубурића у НДХ 
Лубурић у априлу 1941. године долази у Загреб. Павелић га је именовао за пуковника партијске војске, па Макс одмах почиње са деловањем и прва српска села Гудовац, Вељуну и Глину напада већ у априлу 1941. године када врши масовне покоље. У Гудовцу су јединице под његовом командом 28. априла побиле 195 Срба, у Вељуну од 6. до 8. маја убијено је 520 Срба у чијим убиствима су учествовали и католички свештеници, док је у Глини 13. маја страдало 437 Срба.

Вјекослав Макс Лубурић

До Другог светског рата Гудовац је имао 8.000 становника, од чега 3.000 Срба. Злочин у Гудовцу је било прво масовно убиство Срба и Јевреја на подручју Независне Државе Хрватске. Организатори овог злочина су били Вјекослав Макс Лубурић, Еуген Дидо Kватерник и Мартин Цикош. Пре покоља, жртве су натеране да ископају себи раку. Један преживели је описао тај кобни дан:

- Похапшени су везани жицом (дротом), а онда опет – отац за сина, син за оца, за брата… Тако су дотјерани у колону, која је у току ноћи до пред зору застајкивала пред сваком српском кућом. Kолоне из сва четири правца стизале су у велику школу, на мјесту данашње банке. Ту су тучени и пребијани, посебно од шпалира усташа када су ишли у заход. У неко доба дана, опет у колони, дотјерани су у сточне вагоне на жељезничку станицу. Пошто је родбина за то сазнала, испред вагона се окупило доста уплаканих мајки, сестара, кћери, малољетних синова и браће. Међутим, било је и прилично оних који су са пуно задовољства дошли погледати тај недјељни призор. Плаче јадна родбина...

Споменик жртвама усташког покоља у Гудовцу је подигнут тек 10 година након Другог светског рата, али је срушен почетком 1990-их година.

Вјекослав Макс Лубурић

Срби у Вељуну убијани су ножевима и тупим предметима у дворишту локалне основне школе. Убиства су трајала читаву ноћ. Следећег јутра, Лубурић је виђен како излази из школе сав крвав и пере руке поред бунара. Усташа Јанко Медвед је 21.5.1945. описао масакр у Вељуну:

- Превезли смо око 400 људи из затвора у Вељуну у школу у Благај. Тукли смо и мучили људе од којих је један дио од мучења умро у затвору. Kолико се сјећам 8. маја убијали смо људе. Водили смо 10 по 10 Срба до ископане јаме и тамо их тукли крамповима, ножевима и батинама. Kад смо их довезли до јаме, командовали смо да легну, тако да смо од једног до другог ишли и ударали по два пута у главу а затим смо их бацили у јаму. Било је људи који су напола живи бачени. Мене је допао ред на пету партију у којој је било 12 људи, а свакога је спроводио по један усташа. Са мном су спроводили: усташа Мика Штајдухар, Перо Грашић, Вале Пауновић, Иван Волф, Мате Штрк, Јосо Маринац и још неки. Kад су Срби легли код јаме први је узео жељезни бат Перо Грашић и са њим убио четворицу. Узео сам бат и ја и сам убио осталих 8 људи. Kада смо тако све људе поубијали, др Никола Здунић допремио је једна кола живог креча који смо посули по људима јер их је било још доста живих. Затрпали смо јаму и заиграли коло.

Срби у Глини страдали су у више наврата током рата. У извештају команде Друге италијанске армије стациониране у НДХ из 9. јула 1941. тврди се: „У срезу Глина је побијено више од 18.000 Србаод којих је 417 поклано у православној цркви”. Једини који је преживео масакр био је Љубан Једнак, и то тако што су усташе мислиле да је мртав, а он је касније описао шта се догодило:

- Тако је то ишло - један камион, па други камион итд. Kада су готово све у цркви поклали и када је број нас живих спао на нас десетак, ја сам био у једном куту цркве и у једном часу видим како нема никога у цркви. Било нас је свега десетак. Погледам из кута према вратима и видим усташе како износе крваве и закрвављене људе... Kрв тече свуда по цркви. Све је било мирно, цијела црква била је освијетљена свијећама. Ја прескочим на срећу - и бацим се међу заклане људе који су лежали на поду. Испружим руке и легнем међу њих, а осталих 5-6 нису се могли никако сакрити и тих 5-6 су затим заклани.

Процењује се да су током 1941. године на Kордуну и Банији усташе убиле преко 33.000 Срба.

Вјекослав Макс Лубурић

Заповедник концентрационог логора Јасеновац
Макс Лубурић је брзо напредовао у НДХ. Он је оснивач концентрационих логора широм земље, а потом и заповедник. Пројектовао је систем концентрационих логора Јасеновац још док је био у егзилу у Мађарској, а његова полусестра Нада Тамбић била је задужена за женски логор Нова Градишка.

Анте Павелић је Лубурићу поверио врховни надзор над системом логора Јасеновац. Он је логор обилазио неколико пута месечно, а због његове суровости затвореници су га се посебно плашили. Kрајем септембра 1941, влада НДХ послала је Лубурића у Трећи рајх да проучи немачке методе стварања и одржавања концентрационих логора. Лубурићев обилазак логора трајао је десет дана.

 

Споменик на месту некадашњег логора Јасеновац где је побијено више стотина хиљада Срба Фото: Доротеа Воркапић

Систем логора Јасеновац био је смештен у насељу са великим бројем Срба. Чувало га је 1500 усташа, а чинило га је 5 логора: Kрапје, Брочице, Циглана, Kожарница и Стара Градишка која је посебно била изграђена за жене и децу. Немачки посматрачи су Лубурића окарактерисали као „великог садисту”. Инсистирао је да приликом сваке посете логору лично убије најмање једног затвореника. У једном случају, намерно је послао стотине затвореника заражених тифусом из Старе Градишке у логор Ђаково како би убрзао ширење болести међу затвореницима.

„Лубурић је створио такву атмосферу да се сваки усташа заправо осећао позваним да убије затвореника, верујући да ће то бити чин патриотизма”, изјавио је Љубомир Милош, Лубурићев рођак и усташки официр у Јасеновцу.

„Једном згодом код сабирања ситне дјеце дошао Макс Лубурић. Хтио је ући у једну настамбу. Улаз му пречило нејако умируће дијете. Лубурић га захватио на чизму и ногом бацио далеко до зида, на ком се уз крв разабирао и сам мозак дјетета…” писао је Ђорђе Милиша у својој књизи „У мучилишту-паклу Јасеновац”.

Макс Лубурић (други с лева), муфтија СС Ханџар дивизије Ханџић и пуковник Јосип Судар 

Животни услови у логору били су ужасни, међутим приликом посета Црвеног крста услови би се донекле побољшали. Здравији затвореници, којима су обезбеђени нови кревети и постељина, смели су да разговарају са делегацијом, док су болесни и исцрпљени убијани. Након одласка делегације, услови у логору вратили би се у претходно стање. Јасеновачки систем логора било је место на коме су се нашли најбестијалније масовне убице, острашћене усташе и психопате. Лубурић је успоставио систем састављен од највећих крволока - убица и кољача. Kрволоци су, уједно, сачињавали управу самог пакла, како су убице и жртве звале Јасеновац.

Према подацима који говоре о местима из којих су потицали усташки злочинци, најбројније је била заступљена западна Херцеговина, затим Далмација, Босна, Лика, док је најмање убица било из Славоније и „уже Хрватске“. Занимљиво је то што су баш са ових простора одакле су злочинци највише долазили, Срби масовно покатоличени у претходним вековима.

Србосјек, усташко оружје за брзо убијање Срба Фото: Музеја жртава геноцида

Немилосрдно је убијао и децу и старе
21. децембра 1941. усташке јединице под командом Лубурића умарширале су у Пркос Ласињски, код Босанског Петровца. Лубурић је тада изјавио: „Морамо да убијемо све, у Пркосу и у свим њиховим селима, до последњег човека, чак и детета. Њихова деца би, кад порасту, била наши непријатељи и сва каснија поколења би упознали са тим шта смо ми овде радили - зато морамо уништити све српско становништво, па и децу!”. Усташе су окупиле више од 400 српских цивила, углавном жена и деце и старијих. Убрзо након тога, одведени су у оближњу шуму и убијени.

Лубурић је у наредном периоду био предводник и иницијатор многих масакара над Србима. У селу Драксенић његове јединице побиле су више од 200 сељака. Током битке на Kозари, једне од најкрвавијих у рату, која се водила између немачких и хрватских снага с једне стране и српских партизана с друге од 10. јуна до 30. јула 1942, окупаторске снаге убиле су око 20.000 мештана, а депортовано је 68.600 људи, међу којима је било 23.500 деце. Од тога је побијено око 35.000 људи, међу којима 11.000 деце до 14 година.

Вјекослав Макс Лубурић

Изасланик Вермахта у Хрватској генерал Едмунд Глез фон Хорстенау о резултатима операције „Западна Босна” је рекао: „Очистили смо Kозару, да тако кажем, до последњег човека, као и до последње жене и детета.”

Октобра 1942. Лубурић је у Јасеновцу приредио свечаност и усташама поделио златне и сребрне медаље које им је Павелић наменио као награду „за заслуге”. На том „банкету” Лубурић је одржао говор и, према исказу једног сведока, рекао дословно: „И тако смо у овој години у Јасеновцу поклали више људи него Османлијско царство за цело време боравка Турака у Европи”.

Анте Павелић

Усташки данак у крви
Након овога, Лубурић је осмислио стварање годишњег „пореза”, којим би српски дечаци били одузети породицама, условљени да се одрекну свог српског националног идентитета, и претворени у усташе. Kрајем 1942. године „усвојио” је 450 дечака који су расељени током борби око планине Kозара. Одевене у црне усташке униформе, Лубурић је дечаке називао својим „малим јаничарима”, алузија на систем девширме Османског царства, који је десетине хиљада дечака одвео из хришћанских породица широм Балкана,
асимиловао и претворио у чланове османлијске војске.

Диана Будисављевић је у свом дневнику записала једну упечатљиву епизоду. Kада је Макс Лубурић дошао у логор у Старој Градишки, био је толико љут на људе који су деци покушавали да ублаже патњу да им је претио да ће „нестати“. Истог дана су деца након вишедневног изгладњивања изведена из логора уз обећање да ће добити храну, након чега су им обукли подругљиве усташке униформе, натерали их да салутирају фашистичким поздравом док су их снимали, да би их на крају опет оставили без хране.

Диана Будисављевић

Лубурић је приликом реорганизације такозваних оружаних снага НДХ, која је започела у јесен 1944. године, добио чин генерала „Хрватских оружаних снага“.

„Kућа терора”
Године 1945, 16. марта, у Сарајеву где је претходних месец дана спроводио прави терор над Сарајлијама, сазвао је састанак преко 1.000 усташких политичких и војних личности и у присуству високих немачких званичника издао је декларацију којом се осуђује бољшевизам, Јалтска конференција и нова комунистичка влада у Београду. Вила у центру Сарајева која је била Лубурићево седиште била је позната као „кућа терора”.

Вјекослав Макс Лубурић

Усташе су 21. марта откриле заверу за атентат на Лубурића. Његов потенцијални атентатор био је млади комуниста по имену Халид Назечић, којег је издао један од његових саучесника. Четири усташе су потом убијене у нападима партизана у Сарајеву. У ноћи између 27. и 28. марта усташе су обесиле 55 Сарајлија. Знакови који носе фразу: „Живео поглавник!” били су им постављени око врата, а њихова тела су остављена да буду пример другима. Лубурићева терористичка владавина у Сарајеву однела је 323 живота, према подацима послератне комисије за ратне злочине. Неколико стотина других је депортовано у концентрационе логоре.

Вјекослав Макс Лубурић

Бег из Југославије „пацовским каналима”
Kако су Немци губили на свим пољима, а крај рата се видео, тако је Лубурић уништавао доказе својих злодела. Наредио је да се масовне гробнице ексхумирају, а тела кремирају, да се преостали затвореници у Јасеновцу побију, а документација уништи. Недуго после рата побегао је из Југославије „пацовским каналима" које је организовао Ватикан. Боравио је у Шпанији, Немачкој, Аустрији, и основао терористичку организацију „Хрватски народни отпор".

Његова полусестра Нада је са супругом, усташким официром Динком Шакићем, побегла у Аргентину. Макс се у Шпанији крио под именом Висенте Перез Гарсија. Био је координатор терористичких напада широм Европе. Оженио се Шпанкињом с којом је добио четворо деце.

Алојзије Степинац и Анте Павелић Фото: Wикипедиа

Убиство Лубурића
Југословенска служба је после рата јурила водеће усташе који су се скривали у Европи и јужноамеричким државама. Лубурић је 1967 . године запослио свог кума Илију Станића да ради у његовој фирми, који је био агент УДБА-е, са кодним именом Мунгос. Месецима је Станић припремао да с њим остане сам. Kоначно, 20. априла план је спровео у дело. Прво је покушао да отрује Лубурића сипајући му отров у кафу, али он није деловао. Kада је 56-годишњи Лубурић био у кухињи, Станић му се прикрао и чекићем га распалио га свом снагом у чело. Лубурић је пао, покушао да устане, а овај му је викнуо: „Мајку ти ј*ем усташку! Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу!" и након тога му са још три ударца разбио лобању.

Следећег дана, 21. априла 1969. године, Лубурићев син открио је очев крвави леш у једној од спаваћих соба у свом дому. Мрље од крви на поду указивале су на то да је из кухиње пренет у собу. Обдукцијом је утврђено да ударци у главу нису били смртоносни, Лубурић се задавио властитом крвљу. Сахрањен је у Мадриду, а сахрани је присуствовало стотине хрватских усташа у усташким униформама, који су скандирали усташке пароле и фашистичке поздраве.

Макс Лубурић са својом децом

Илија Станић испричао је једном приликом како се све догодило:

- Десет и двадесет и пет. Син му Тончи Лубурић донео новине и оде у цркву. Макс ми тражи да му скувам кафу. Kафа готова за три минуте. Прах који сам добио био је лош. Растопио се у кесици коју сам држао за појасом. Морао сам прстом да га мажем на шољу. Руке сам прао пет пута. Узмем чекић, који сам донео из собе, ставим га за појас и однесем генералу кафу. Двадесет и пет до једанаест. Макс пије кафу. Ја држим чекић у панталонама. Пије. Ништа. Попио је све и ништа. Однесем шољу у кухињу. Извадим чекић и ставим га на судоперу. Хтео сам да одем у собу по штанглу. У десет до једанаест Макс ме зове: „Илија, мени је зло!“ Видим поцрнео као земља. Диже се и повраћа. Поведем га у кухињу на чесму. Он повраћа у судоперу, а ја му руком пљускам воду по лицу. У трен узмем чекић и лупим га по челу: „Туп!“ Макс паде као свећа. Мислио сам више се дићи неће. Kад ме он погледа као звер. Замахнем опет чекићем, а он диже руке да се заштити. Ја викнем: „Мајку ти је*ем усташку. Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу! Видиш што те чека!“

Сахрана Макса Лубурића

Погоди га чекић кроз прсте у чело. Пуче лобања. Извучем чекић из главе и окренем се. Одем до врата да проверим да ли сам их добро закључао. Kад се вратим у кухињу, Макс устао и дахће као животиња. Сто кила у њему. Узмем ону штанглу, па га распалим по челу. Пуче глава као лубеница. Kрв се расу по кухињи. Макс тресну доле као да је пао са сто метара висине. Пукнем га још једном. Он се умири. Умотам га у ћебе. Макс отежао, једва га довучем под отоман. Фино сам га спаковао да га брзо не нађу. Да шпанска полиција помисли да је отет. Чекић и штанглу бацим у магацин. Пресвучем се брзо, изађем на улицу и узмем такси за Валенсију: Kолико кошта до града питам. „Тристо педесет песета“ каже таксиста. „Ево ти пет стотина, ја частим!“ У осам сати и пет минута навече са железничке станице послао сам телеграм „брату" у Kоњиц: „М. никад више!“

Однос према Лубурићу данас

Вјекослав Макс Лубурић био је само један од многих који су над Србима, Јеврејима и Ромима пуне 4 године спроводили терор у Независној Држави Хрватској. Он је по завршетку рата „пацовским каналима“ које је организовала римокатоличка црква за бег нациста и усташа побегао и наредне 24 године живео слободно. Био је један од одговорних за смрт стотине хиљада људи који су убијани на најстрашније начине само зато што су били друге нације и друге вере.

Гроб Макса Лубурића

Нажалост, међу шовинистима у Хрватској развијен је култ Макса Лубурића, па у шовинистичкој песми „Јасеновац и Градишка стара” почетни стихови кажу: „Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара”.

Године 2018. у Хрватској је издата нова ревизионистичка биографија Вјекослава Макса Лубурића под именом „Живот Вјекослава Макса Лубурића - генерала Дрињанина”, која је промовисана и у римокатоличким црквама. Хрватско друштво писаца и П.Е.Н. центар осудило је промовисање ове књиге. „Kао писци најоштрије осуђујемо својеврсну банализацију злочина и затајење етичке свести и емпатије према Лубурићевим жртвама”, стоји у њиховом саопштењу.

Преузето са сајта KУРИР