ПОЗНАТИ СОКОЧАНИ – МИЛАНКО ГАШЕВИЋ ГАШО

ПОЗНАТИ СОКОЧАНИ – МИЛАНКО ГАШЕВИЋ ГАШО

Миланко Гашевић Гашо свакако припада реду легендарних Сокочана. Рођен је у Старом селу Видрићи, код Сокоца 05. октобра 1954. године, од оца Алексе и мајке Стаке (дјевојачки Поповић). Одмах је било јасно да ће Миланко Гашевић израсти у снажног и стаситог момчину јер је већ на рођењу тежио читавих 6,5 килограма! Каже да је тада мајку озбиљно намучио, али се зато цијелог живота трудио да јој то надокнади и помогне у свему што је могао.

Прва четири разреда основне школе завршио је у Кошутици, а преостала четири у Сокоцу. Машинску школу похађао је у Сарајеву, а тадашњу Високу школу државне безбедности у Београду. Након одслужења војног рока, 1975. године директно је примљен у Савезну бригаду СУП-а у коју су примани искључиво бирани момци из цијеле Југославије.

Прва радна задужења обављао је на обезбјеђивању личности и објеката, а 1977. године добија службу у Паризу, у Амбасади СФРЈ. Већ 13. маја те исте године, на Дан безбједности, Гашо је у јутрањим часовима успјешно одбио напад припадника усташке терористичке организације из Аустралије на нашу амбасаду. Овај напад био је само дио таласа напада припадника усташког покрета на наша дипломатско-конзуларна представништва широм свијета, у нади да ће разорити Југославију и успоставити неку нову НДХ. Захваљујући присебности, снази и вјештинама господина Гашевића, једина штета била су поломљена врата Амбасаде, а нападач је успјешно савладан.

У годинама које су услиједиле Гашевић је био ангажован у дипломатско-конзуларним представништвима у иностранству, радио је и пратњу страних делегација, и из тог периода памти мноштво анегдота и скечева међу којима се издваја тренутак када је морао да савлада и разоружа припаднице обезбјеђења либијског предсједника Гадафија на Самиту несврстаних јер су одбијале да предају оружје приликом уласка у Сава центар, као и тренутак када му је предсједник Никарагве Данијел Ортега, из непознатих разлога, уперио пиштољ у стомак. И њега је господин Гашевић успјешно савладао.

С обзиром да је увијек био необично крупан и снажан човјек који се показао као изузетно способан и вјешт оперативац, па још и један од најбољих каратиста СФРЈ, Гашевић је често био ангажован и на спровођењу опасних лица. Тако је широј јавности добро позната ангдота приликом депортације озлоглашеног Љубе Земунца из Франкфурта. Њемачка полиција доводи Љубу уз најригорозније мјере обезбјеђења – са ланцима на ногама и рукама, у пратњи 30 специјалаца и 10 полицијских паса! И остају потпуно шокирани када схвате да је Гашо сам дошао по њега! Више о томе можете прочитати на линку https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3735071/bio-je-glavni-telohranitelj-jovanke-broz-visok-2-metra-ledja-ko-livada-dosao-je-sam-po-ljubu-zemunca-nemci-su-bili-sokirani .

Миланко Гашевић Гашо најчувенији је по томе што је бринуо о безбједности некадашње прве даме Југославије госпође Јованке Броз. Господин Гашевић је ову дужност обављао читавих 15 година, од тренутка када је Јованка Броз пресељена из Резиденције у Ужичкој 15 у вилу предратног трговца Петровића, у тадашњем Булевару октобарске револуције 75, а након смрти Маршала Тита. Неколико дана након његове смрти, начелник Брозовог обезбјеђења Рајко Рађеновић позвао је неколико одабраних полицајаца, међу којима и Гашевића и саопштио им да су одабрани за специјални задатак о коме чак ни својој породици не смију ништа говорити. Колика је људска величина, оданост и професионалност овог човјека најбоље говори чињеница да је скоро 9 година Миланко Гашевић био главни тјелохранитељ Јованке Броз, а да о томе ништа нису знали чак ни његови најближи! Док га једног дана у шетњи са госпођом Броз на Теразијама није срео суграђанин из Сокоца, који је то сазнање врло ентузијастично распричао свима редом.


Јованка Броз у пратњи Миланка Гашевића Гаша

Уколико је Јованка Броз и имала неке тајне, оне су на сигурном са господином Гашевићем. До дана данашњег остао је апсолутни џентлмен и професионалац. О госпођи Броз има само ријечи хвале и сматра да је сва пропаганда усмјерена против Титове удовице дио систематски вођене антисрпске политике од стране усташких и проусташких елемената, који нажалост и данас постоје. У плану има објављивање књиге која ће допринијети скидању љаге са Јованкиног имена и расвјетлити чињенице о којима јавност мало зна – на примјер да Јованка потиче из изузетно угледне српске породице Будисављевић, која је дала многе српске великане, као и да јој је рођак био и наш највећи научник Никола Тесла.

Миланко с поносом истиче и да је био велики пријатељ доктора Љубомира Ћеранића, још једне легенде Сокоца, и да су њих двојица годинама помагали свима који су им се обратили за помоћ при лијечењу, и знанима и незнанима.

Храброст и честитост записана је у генетском коду Миланкове породице, па је тако поред њега и један од његова три брата био командир на Хан Пијеску, а други брат је тешко рањен у рату деведесетих.

Наравно, најпоноснији је Миланко на своје највеће благо и животну срећу: супругу Наду (дјевојачки Боровчанин), ћерку Милицу, сина Милоша, и унучиће Димитрија, Уроша, Рељу и Срну. И они с поносом и пуног срца изговарају да је Миланко њихов отац и деда, а како и не би. „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити!“